Овације у Бања Луци за Ораховчанку Павлину Радовановић

Низала је песме девојчица којој само Бог, сами, може да дарује такав таленат. Разборитост. Љубав. И, свест да је лепота њеног детињства тамо где "најлепше грожђе зри и цветају божури". Угрејала је срца, малена чаробница у саливеној призренској ношњи

Емоције су биле опипљиве. Ни најтврђа срца нису одолела анђеоском гласу девојчице са Космета.

Из Ораховца, херојске српске енклаве у којој се за опстанак и останак бори шака најупорнијих и живи живот у маленом кругу слободе – донела је песму стару. Српску. Метохијску. Ону која се певала и пева око древне Цркве Успења Пресвете Богородице око које се окупљају ораховачки Срби, у том кругу слободе.

У баљалучком Банском двору испунила је салу до последњег места. Слика налик оној из Руског дома у Београду, кад је публику дигла на ноге, када је публика са њом певала и плакала.

Дванаестогодишња Павлина Радовановић, један од најлепших изданака који је процветао и на свечаној, допутовала је у престоницу Српске поводом Дана Бања Луке и, овде, „међу својима“ уприличила хуманитарни концерт, на позив домаћина, за обнову светиње у Ораховцу која им је уточиште и прибежиште.

Низала је песме девојчица којој само Бог, сами, може да дарује такав таленат. Разборитост. Љубав. И, свест да је лепота њеног детињства тамо где „најлепше грожђе зри и цветају божури“. Угрејала је срца, малена чаробница у саливеној призренској ношњи.

„Гора јечи“, певала је, а бањалучки двор јецао. „Расти, расти мој зелени боре“, певала је, а расле су емоције до пуцања. Пренела је песме о косовским божурима, о девојкама Сиринићке жупе. И најдраже, оне о свом завичају, Ораховцу „башти рајској“ у којој „вино тече и пева се свако вече“. А, кад је запевала „Вилу са Кошара“, Бански двор је био претесан за такву емоцију која буди уморену српску младост у најтежој, неравноправној борби за одбрану Косова у пролеће крваве деведесет девете. Покренула је сузе, малена вила, сад у бело одевена. У хаљину рукава који су покретима њених ручица постајали крила у замаху загрљаја. Учинило се, на тренутак, да је пожелела да све живо, добро, наткрили и заштити као што својим златним гласом баштини златно метохијско наслеђе.

„Кад поменете Косово ја видим једно велико срце, јер то и јесте оно што моје Косово и мој Ораховац мени значе“, казала нам је Павлина Радовановић.

„А, свој пут знам, а тај пут је да моја Црква Успења Пресвете Богородице, која је за српски народ уточиште, буде осликана“.

Додала је:

„Често кажем да се живот мери по ономе што оставимо иза нас, па и ја, једног дана када одем пред Господа моћи ћу да му кажем шта сам све урадила за свој народ и Цркву. Јер, Бог нам је даровао оно највредније – живот. А, кроз живот ми морамо да му захвалимо на том дару“.

Награда за хуманост
Пре њеног хуманитарног концерта за осликавање куполе Цркве у Ораховцу, Павлину Радовановић на Свечаној седници поводом Дана Града, Бања Лука је наградила првом наградом за хуманост и дечји подвиг. Она се каже, с Бањалуком сродила: наступала је на Тргу Крајине за српску Нову годину. Узвратили су јој топлином и љубављу.

„Срце ми заигра кад ми се неко од Бањалучана јави, много сам их заволела. После мог Ораховца, овде ми је, некако најлепше“, додала је Павлина.

"Новости"