Српска црква у Црној Гори на удару вашкаве гериле настале у Јајцу
Пише: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат
Једном су питали Вука Драшковића негдје 1989, у „Дуги“, зар на прагу 21. вијека он говори о Богу, о Светом Сави, уз опсаку зар то није превазиђено и да ли он заиста вјерује да има Бога.
Тада, кад је још био при здравом разуму и на добром путу он одговори: „Достојевски је написао да је осјетио Бога, један бравар и један шлосер су рекли да нема Бога, дозволите ми да више вјерујем Достојевском“, наставио је да људи који не знају ништа о ничему покушавају да одговоре на питања која нико не зна до самог Бога.
Тако и данас у Монтенегру, држави, којa је добила формалну независност до момента кад се промијени расположење код кафе куварице у амбасади САД, која је формално установљена као секуларна, грађанаска држава, којом владају социјалисти, љевичари - поштоваоци имена и дјела Јосипа Броза, ти и такви покушавају да се мијешају у нешто што нема додирне тачке са њима нити са тим категоријама.
Данашњи Монтенегро како год га неко доживљавао неспорно вуче субијективитет из социјалистичке револуције, насилног рушења државе Краљевине Југославије, од стране гериле, дакле незаконитих аката и неког засиједања опет те исте гериле пуне вашака и обољеле од тифуса.
Данашњи Монтенегро нема ништа са краљевином, књажевином или са ранијом старом племенскм Црном Гором, као теократском државом са којом су управљали цетињски митрополити вјековима.
Та и таква држава и они који су добили задатак да је формално воде жели да уређује цркву и црквена питања. Они су назвали цркве „културно историјским споменицима“, а при том су им исте служиле као избе све до почетка деведестих година минулог вијека, када наступа „православна револуција“ и оживљавање цркве и црквеног живота на просторима бивше Југославије и шире.
Дакле, за власти савременог Монтенегра мултукултуралног и грађанског- секуларног друштва у коме се баштини правило “Брат је мио које вјере био“ , али само да није Србин, што би у шали рекао покојни легендарни Баранин Никола Шарановић, сада избија у план рјешавање питања цркве.
Они цркву доживљавају као грађевину, коју је неко градио у неком селу, срезу или вароши нечијим прилогом, као неки објекат назван „културно историјски споменик“.
Враћам се на почетак приче и ону реченицу да они који не знају ништа ни о чему, покушавају да уређују озбиљне ствари. Да би нешто научили треба читати, али прије тога треба научити слова, али не ова три или два нова за нови вокабулар МНЕ, већ стара слова и књиге које не пролазе и које нису ни манифест КПЈ нити „Капитал“ од Карла Маркса, односно како се звао Мордехај Леви.
Црква је живо и непролазно тијело Христово, камен на који је сазидана ни врата пакла неће надвладати, црква има пет Христових рана, које и данас крваре и крвариће док је свијета и црква ће бити распета и гоњена и ране ће јој точити, јер је наша црква управо Христос који страда на крсту за нас и наше спасење. Црква почива на Светом писму, учењима Светих отаца и на правилима Васељенских сабора. Она је категорија шира и надвременскија од сваке државе нације, народа...
Црква је шира и већа и црква не познаје границе које постављају народи, војске, моћници... Црква је једна, недјељива и апостолска, саборна, а настала је на „Педесетницу“ (на 50. дан по Васкрсењу) као централном догађају универзума, на дан када је сишао Свети Дух на апостоле, то је тренутак и дан рођења цркве. То су Духови - највећи празник након Васкрса и Божића.
Колико је нереално, сулудо и безумно да они са почетка приче, следбеници оне гериле из Јајца уређују цркву и одлучују чија је црква и којој држви треба да припадне. Не може ни једној - ни Црној Гори, ни Србији, ни Русији, ни Риму, ни старом ни новом, јер је црква већа и јача од свих држава, нација и осталих пролазних категорија овога свијета.
У односу на нашу Митрополију која је данас распета , као и много пута кроз историју, иста је преживјела многе паше и аге, многе Ферјанчиће, те многе комунистичке комесаре, па ће и ове који у име новог свјетског поретка бију битку који нико није добио, ни фараони ни цезари ни све земаљске силе, а не једна војска која је на нивоу ватрогасне јединице.
У сваком случају, што би рекао блаженопочивши патријарх Павле, ако је Бог са тобом, чега се бојиш, ако није чему се надаш. Наравно, опреза ради треба бити достојанствен и примити све што нас снађе, јер како рече Ловћенски Тајновидац „Пас свакоји своје бреме носи“.
Црногорци су од невоље два пута износили Светог Василија и његов свети ћивот, па смо доживјели и овај трећи опет од невоље, да би сачували све нас и цијелу нашу Црну Гору од невоље и проклетства, јер онај из оних греда је милостив, али зна и да кажњава жестоко.
Недао Бог да морамо склањати ћивоте из Монтенегра док не прође окупација Црне Горе. Завршићу стиховима Светог Петра II Петровића, владике црногорског : „Разведри ми више Црне Горе, скини са ње облак градоносни“.
Извор: Барски портал www.barskiportal.com
