ПИШЕ: Чедомир Антић
Савезници албанских власти на Косову и Метохији тврде да имају двотрећинску већину за пријем покрајине у Савет Европе. Савет Европе до данас није примио у своје редове земљу која није међународно призната и чланица Уједињених нација. Косово и Метохија су област под заштитом УН која спори границе Србије, од које жели да се отцепи, па још и да себи припоји делове Средишње Србије. Косово има територијални спор са Црном Гором. Чланови политичке елите албанског Косова-УНМИК учествовали су терористичком нападу на Куманово 2015. године. Представници установа Косова-УНМИК јавно су потписали Тиранску платформу којом је озваничен план стварања Велике Албаније. То се није догодило пре тридесет или пре стотину,већ пре пет година.
Али, „Албанци имају право на екстремизам“ због тешке историје. За време рата велике жртве Албанци чинили су 60% званичних жртава, а Срби са Косова и Метохије су – иако свега 12% становништва покрајине – достигли најмање 32% убијених. До 2000. се показало да преко 40% уништених непокретности у покрајини припада Србима. После рата убијена су 952 Србина и Српкиње на Косову. Срби нису убили нити једног Албанца после јула 1999. године. За масакре деце у Гораждевцу 2003., жетелаца у Старом Градском 1999., експлозију аутобуса „Ниш Експреса“ 2001., рушење 26 цркава и убиство 19 цивила у погрому у коме је 2004. учествовало 5% свих Албанаца са Косова, нико није одговарао. Хашки трибунал казнио је пар Албанаца, искључиво непосредних изршилаца злочина. Тек када је обелодањена афера са вађењем органа отетим цивилима, када је у САД ухапшено неколико Албанаца чланова организације Осаме бин Ладена и када је постало јасно да су Албанци највећи европски контингент војника Исламске државе (сразмерно бројнији од оног који даје пет милиона француских муслимана), САД и савезници су почели да суде албанске терористе. Разлог нису били злочини над Србима, већ дисциплиновање подивљалих, али ипак историјских сателита.
Од рата је прошло двадесет и три године. Ипак, док се напади на Албанце у Београду и остатку Србије могу избројати на прсте, годишње буде регистровано у просеку по стотину напада на косовске Србе. Србима на КиМ није дата пуна равноправост (од учешћа у власти до коришћења писма). Ја бих волео када би српске општине на КиМ добијале по 4 милиона евра приде уз буџет – као што добијају Прешево и Бујановац. Такође, стално спомињу криминалце који владају у српским општинама на Косову. Неке од њих албанске власти гоне, друге пак примају у владу. Хајде да за узврат нама САД и савезници дозволе да уђемо у село Велики Трновац, нарко престоницу Балкана, где НАТО не дозвољава српској полицији да казни тамошње криминалце.
Србија је свашта прихватала – од учешћа у албанским установама, до хапшења својих грађана. Дала је Косову стотине милиона евра (од чега користи имају и Албанци) и сервисирала дугове покрајине. Од имовине или пореза није добила ништа. Од 2013., односно 2015. године, подносимо неспровођење два Бриселска споразума. Кандидовањем КиМ за чланство у Савету Европе срушен је и Вашингтонски споразум из 2020. године. Албанцима су тада омогућени улазак у неколико међународних организација, позивни број, укључивање Срба у њихову парадржаву, повољно решавање питања језера Газиводе, а они за узврат не само да нису успоставили Заједницу српских општина, уговорену, прилагођену документима ЕУ и темељно лишену сваке аутономије. Нема ни српског судијског панела. На сваким преговорима албански представници се појаве и траже да их Србја безусловно призна, а они задржавају право да од Београда после траже ратну одштету. Репарације су им потребне пошто ваљда није доста стотину милијарди долара у данашњем новцу, које смо после 1918. године уложили у ове области. Можда нас кажњавају због злочина које су над српским народом починили. Зато што су као жртве „четири геноцида“, од 2% постали 93% становништва ове области. Кад год албанско друштво буде у кризи или се политички подели, слушаћемо лажи, у бољем случају научно одбачена племенско-фашисоидна прувеличавања о „масакру“ у Љуми из 1913. или прогону у Дреници 1945. године. Говориће то они чији су преци 1918. и 1945. упркос непријатељству према држави добили најповољнији статус који је уживала нека савремена европска мањина. Исти за које су савезници – конзули из Немачке и Аустроугарске – говорили да им је убијање Срба „спорт“, који су Србе сатирали и прогонили у масама а од минималне освете коју би претрпели правили национални мит друштва које је живело у фрустрацији империјалног неуспеха турских и немачких зашитника и неприхватања модерних установа мотивисаног себичношћу и злоћом сопствене феудалне елите. Незадовољни, коначно и због чињенице да су сваку потребу младих и напредних снага у свом друштву, од револционарне претварали у погромашку.
Очекивани улазак у Савет Европе догађа се у часу у коме САД и НАТО омогућавају немачком држављанину Кристијану Шмиту обраћање Савету безбедности УН у нелегалном својству наводног Високог представника за БиХ. Када бошњачки шовиниста Свен Алкалај неовлашћено забрањује председнику министарског савета Босне и Хереговине да се обрати у УН, а уместо њега доводи неосуђеног ратног злочинца, неопуномоћеног члана председништва Шефика Џафеоривића.
Знамо шта хоће. Желе да искористе рат у Украјини и изврше злочин над српским народом. Да силом сруше устав и угасе Републику Српску, да бесправно наметну независно Косово. Све то нас Србе удаљава од демократске и разумне политике компромиса. Једна нова генерација избориће се за слободу. Ако буде потребно учиниће то као што су Израелци повратили своју државу 1948. и, на исти начин и са истоветним последицама, као што су Хрвати решили српско питање. Након свега, то неће бити неправда.
