Приштина не одговара на упите о резултатима обдукције српских младића убијених у Бањској
САМО је један гроб на локалном гробљу у Врњачкој Бањи над којим се вијори српска застава. Ако нисте чланови породице, родбина и пријатељи, већ само желите да палом Србину упалите свећу, српска застава одвешће вас до гроба Стефана Недељковића из Звечана, једног од тројице Срба убијених од стране такозване косовске полиције, у Бањској 24. септембра.
Породице су остале неутешне, са празнинама које се никада неће попунити, народ је палио свеће и плакао, делио на друштвеним мрежама потресне снимке ових момака, места у којима су рођени и која се од њих опраштају, тренутке када су породице после седам дана мрцварења коначно добиле тела да сахране своје мртве. Цвеће за покојнике је свело, а земља на гробовима се слегла. Лако је са земљом – довољне су само две, три кише, да крене да се враћа ка својој утроби, да све поравна. Мало је теже са утробама људи – и даље се „преврћу“ од горчине и осећаја који каже – „неправда“.
Упитно је да ли је било теже читати вести о тројици убијених Срба, премда ништа мање трагична није ни погибија албанског полицајца који је страдао у овој ноћи на барикади коју су поставили Срби, или све оно што су касније од убијених Срба разноразни домаћи и белосветски покушали да направе. Кључна реч свих ових покушаја била је иста – терористи. Иницијатор ове тешке и запаљиве реторике била је, наравно Приштина, за све је одмах окривљен Београд, затим још срамније српска црква.
Убијени Срби означени су као „терористи“ у свим албанским медијима, данима касније узнемиравали су становнике Бањске претресима, акцијама… Неке акције, повезане са овом, како су је полетно окарактерисали „највећом истрагом у историји *земље“, трају и данас. Нема мира за Србе на Косову и Метохији, али то и није нешто ново, зар не? Министар унутрашњих послова лажне државе, Џељаљ Свечља, осведочени обожавалац свега што је српско, данима је дивљао по конференцијама за медије и за цело дешавање најпре срамно оптужио Београд, па онда неко време касније и српског министра одбране. Европа је, брже-боље, прихватила наратив о Србима – терорстима, медији блиски опозицији већ више од месец дана не испуштају из уста и својих редова име Милана Радоичића и његовог богатства, на Стефана, Игора и Бојана су већ заборавили. Али и то није ништа ново, зар не?
Увежбан сценарио о Србима терористима разобличио је, само неколико дана након дешавања у Бањској, председник Србије Александар Вучић, рекавши кратко и јасно најједноставнију истину – момци који су учествовали у дешавањима у Бањској нису терористи, једноставно „дотерало је цара до дувара“. Морао је доћи тренутак када неко више неће моћи да трпи терор институција Аљбина Куртија, сва та застрашивања, хапшења без разлога, одвођена у непознатом правцу, пребијања, пуцања на Србе, претресе…
Не заборавимо, ипак је ово „најдемократскија *држава“ у Европи, јер само на Косову, и то као припадник снага безбедности ове самопроглашене државе, можеш да пуцаш на децу која носе бадњак, на један од својих највећих верских празника, и да само неколико месеци касније будеш за слободи. Како Вучић у истом овом гостовању рече – добили су „карт бланш“ да људе лове као да нису људи. А лов на Србе на Косову и Метохији траје већ годинама, траје предуго.
Ако занемаримо чињеницу да такозвана косовска полиција, чији је те кобне ноћи у Бањској један припадник страдао, а због чега је кренуо лов на Србе, ни по једном слову споразума у Бриселу нема право да буде на северу Косова и Метохије, остаје питање зашто су убијени Срби у Бањској? Од овога је теже само једно друго питање – како су убијени? На ово питање и даље немамо одговор.
Породице убијених Срба стављају четрдесетодневне помене за своје мртве. Кажу да душа 40 дана после смрти упознаје царство небеско са два анђела – оним анђелом чуваром ког добијамо на крштењу, и анђелом који је од Бога послат да душу узме. Души се тако приказује сва лепота небеског царства, али и они простори у којима је тама, где се чује плач. Готово је физички болно претпоставити где се тренутно налазе душе убијених Срба, ако се узму у обзир сва ова неодоговорена питања.
Само неколико дана након трагичног догађаја у Бањској, обдукција је потврдила како је страдао албански полицајац. Не од метка. Породице убијених Срба тек 30. сепрембра добиле су тела Стефана, Игора и Бојана. Тела су на одбукцији била данима. Са телима нису преузели и резултате обдукције – речено је, тек за 15 дана. Када је 15 дана прошло, Вечерње новости су Институту за судску медицинину у Приштини послале захтев са неколико једноставних питања – да ли су резултати готови и ако јесу, шта су показали; да ли су обавештене породице убијених Срба и зашто је потребно толико времена?
Ово су била питања која смо поставили Институту за судску медицину у Приштини, путем њиховог званичног мејла:
1. Да ли су познати резултати обдукције Срба убијених у Бањској - Стефана Недељковића, Бојана Мијаиловића и Игора Миленковића?
2. Шта су показали резултати обдукције?
3. Да ли су породице убијених обавештене о томе?
4. Зашто се 15 дана након догађаја у Бањској не зна како су страдали Срби, а након неколико дана објављени су резултати обдукције који показују како је страдао албански полицајац?
5. Ко је извршио обдукцију убијених Срба?
Питања које смо послали, након ступања у контакт са запосленима у овом институту, а преко телефонске линије, била су преведена на енглески и албански језик – како бисмо отклонили све потенцијалне могућности „неразумевања“.
Добили смо и потврду пријема нашег захтева. Како су пролазили дани, а одговора није било, наш захтев, са апсолутно истим питањима, поновили смо још једном. До објављивања овог текста – одговор на адресу наше редакције није стигао.
Срби ухапшени у Бањској остају у притвору
Апелациони суд у Приштини одбио је као неосноване жалбе бранилаца тројице Срба ухапшених у Бањској прошлог месеца, на одлуку суда о одређивању једномесечног притвора. Основни суд у Приштини је 25. септембра 2023. одредио притвор осумњиченом Владимиру Толићу, док је дан касније притвор одређен још двојици осумњичених, Благоју Спасојевићу и Душану Максимовићу.
Остаје питање због чега? Зашто више од месец дана након дешавања у Бањској не знамо како су страдали Стефан Недељковић, Бојан Мијаиловић и Игор Миленковић – нечији синови, очеви, браћа? Одговор се помало намеће и сам. Да ли резултати обдукције можда касне зато што потврђују оно што је изнео српски државни врх, али и један од сведока догађаја у Бањској, који је свему томе присуствовао – да су двојица Срба брутално убијена из непосредне близине, након што су се предали? Да ли је трећи Србин остављен да искрвари и није му пружена медицинска помоћ? Подсетимо и да је Србија, управо због ових претпоставки два пута званичним дописом тражила од Еулекса да обдукцији убијених Срба присуствује и независтан експерт. Еулекс, а како ће друго, „није био надлежан“ да испуни овај наш захтев. И тако смо мање-више остали без одговора на питање како су страдали Стефан, Бојан и Игор.
Сведок и фотографије показују једно, Приштина без икаквих доказа демантује, а резултати обдукције и после оволико времена не постоје. 40 дана истиче, долази време када душе покојника треба да се смире, а Свечља на питање да ли су стигли резултати обдукције каже – „то је процес који ће потрајати“. Нема правде за Србе на Косову и Метохији, чак ни ако су мртви, што смо ових дана видели још једном, језивим прекопавањем старог српског гробља у Северној Митровици.
Поред српске заставе која стоји поред крста са Стефановим именом, на гробу овог оца три ћеркице је и порука љубави једне од њих. Цвеће свело, и свеже, породица и пријатељи негују успомену на палог сина.
Земља се на гробовима слеже, са утробама је мало теже. На неправду осетљива српска душа титра у грудима, утроба се „окреће“. Како су убијени Стефан, Бојан и Игор? Зашто су многобројни Срби месецима у притвору без разлога и доказа, а Азем Куртај који је пуцао на српске дечаке на слободи? Одговора нема, брижници домаћи, и светски, ова питања не чују.
Ових дана по друштвеним мрежама масовно се деле Његошеви стихови – „нове нужде рађају нове силе“. Ко је читао „Горски вијенац“, зна како стихови иду даље - „дјеиствија напрежу духове, стјесненија сламају громове; удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала. Страдање је крста добродјетељ…“. Курти није читао Његоша.
